Равна Земља и остале бесмислице

Суочавање са идејама којих не би било да није Интернета

Аутори: Роберт Картер (Robert Carter) и Џонатан Сарфати (Jonathan Sarfati)
Превод: Земља није равна

Објављено 13. септембра 2016. године. Измењено 20. маја 2020. године.

Увод

Приче 18:17: Ко је први у парници својој, чини се праведан, а онда долази ближњи његов и испитивањем оповргне речи његове.

Збуњени смо кад видимо да веровање у „равну Земљу“ добија на снази, упркос томе што се хиљадама година темељно разобличава. Ова идеја готово да није ни постојала до недавно. Ипак, ова посебна грана псеудонауке је у продору. Важно је истаћи да чланак Мит о равној Земљи, којим се руши мит да је црква проповедала како је Земља равна, објављен 2013. године, није добио ниједан негативан коментар од оних који верују да је Земља равна. Зашто? Зато што није ни било људи који су у то време веровали да је Земља равна! Уместо тога, читаоци су били захвални што су видели да црква никад није проповедала такву бесмислицу. Неколико поштених атеиста је чак запушило уста некима из сопствених редова који су заговарали лажну историју која је окривила цркву за учење о равној Земљи.¹

Ако готово нико тада у то није веровао, зашто неки људи у то верују сада? То укључује и неколицину, који су коментарисали чланак Исаија 40:22 и облик Земље, који је објављен раније 2016. године. Највећи утицај данас имају снимци који се деле широм интернета. Аутори тих снимака су шарлатани, и нажалост, многе су преварили. Још је жалосније то што су неки хришћани увучени у превару.

Није наш посао да упозоравамо људе на сваку погрешну идеју која може да се појави, већ само на оне идеје које непосредно угрожавају исправна библијска учења. Због тога се ми клонимо теорија завере у вези са 11. септембром 2001. године, али се директно бавимо људима који покушавају да тврде како је слетање на Месец билo превара, и то на нашој страници Arguments Creationists Should Not Use: NASA faked the moon landings. Зашто? Зато што је прва тема, иако непосредно има везе са физиком, превише запетљана у завереничко блебетање. Друга тема се, међутим, тиче тога како видимо свет, како функционише свемир, како делује наука, и како можемо да знамо шта је тачно, а шта није.

Иако смо неколико пута разматрали питање мита о равној Земљи (погледати повезане чланке испод) и иако смо изложили библијске и научне доказе против њега, људи су у последње време почели да нам постављају питања у вези са равном Земљом (или да нас критикују због нашег чврстог става да је Земља кугла). Наш једини закључак је да интернет умножава људе који имају проблем са промишљањем важних идеја.

Током 2015. године ухватили смо се у коштац са темом геоцентризма (а, раније 2016. године смо додатно оповргли тврдње геоцентриста у чланку Refuting absolute geocentrism - Refutation of our detractors). Нажалост, морамо да се дотакнемо и питања да ли је Земља равна.

Због тога је нужно да овај чланак буде веома темељан у указивању на то колико је равноземљаштво у заблуди у много аспеката: библијском, историјском и научном. Ипак, читалац има могућност да оде директно на неке од главних тачака испод.

Да ли Библија учи да је Земља равна?

Неки људи верују да је Земља равна јер су уверени да Библија то учи. Стога они верују да људи негирају Божију реч када негирају да је Земља равна. КАДА би нас Библија учила да је Земља равна, њихов аргумент би био исправан. Али, Библија то не учи, тако да позивање на непогрешивост Библије у вези са непостојећим текстовима који доказују равну Земљу нема никаквог смисла. То је класична логичка грешка „захтева питање“, или постављање закључка као премисе. Као што списак испод показује, Библија нас не учи да је Земља равна!

Ипак, ти људи се плаше оних противника који користе валидну форму аргумента која се назива „негирање консеквенса“. Тај аргумент у овом случају гласи: Ако Божија Реч учи да је Земља равна и ако Земља није равна [негирање консеквенса], онда Божија Реч није истинита.

Али, пошто Земља у ствари није равна, и пошто Библија не учи да је Земља равна, они упадају у замку сопствене измишљотине, па морају да се држе нелогичног и неодрживог става, упркос свим доказима који говоре супротно.

Пре него што се осврнемо на појединачне стихове, поново истичемо да је, ако Библија заиста учи да је Земља равна, несхватљиво да готово нико у читавој историји цркве то није проповедао и то упркос очигледном великом поштовању према Писму у начелу које су имали многи заговорници округле Земље у историји цркве.

Оповргавање „више од 200 библијских стихова о равној Земљи”

Многи који верују да је Земља равна прослеђују спискове и мимове који тврде да постоји „200 библијских стихова који потврђују да је Земља равна“. Овај списак може да се нађе на многим страницама на интернету, а његов историјат није познат већини оних који верују да је Земља равна. Направили су га људи који су покушавали да се изругују Библији, а не да је потврде. Преузели смо тај списак са сајта под називом Доктрина о равној Земљи (Flat earth doctrine), али је он у суштини исти као многи други. Међутим, овај, често папагајски понављани, списак садржи уобичајену псеудонаучну аљкавост и нелогичности које смо навикли да очекујемо од равноземљаша. Већина стихова ни на који начин није повезана са обликом Земље, тако да је списак у основи примена тактике „бацања слона“.

Желимо да се осврнемо на овај списак из једног посебног разлога: не желимо да било ко буде буде њиме обманут!

Многи од наведених стихова се заправо односе на друго питање: да ли је Земља непомична или се креће, тј. геоцентризам наспрам геокинетицизма, што је различито од тога да ли је Земља равна или је у облику сфере. Готово сви геоцентристи, од времена класичних грчких астронома, преко Галилеових противника, све до данашњег дана, потврђивали су да је Земља сфера. На пример, водећи данашњи аутори геоцентризма, Џерардус Боу (Gerardus Bouw) и Роберт Санџенис (Robert Sungenis), чврсто се противе равноземљаштву (заправо, овај други је написао обимну књигу од 750 страница у којој оповргава равноземљаштво, под насловом Flat Earth-Flat Wrong). Додатно разматрање овог типа стихова можете видети у нашем чланку, Оповргавање апсолутног геоцентризма: Феноменолошки језик Библије.

У начелу, Библија користи истинит, али двосмислен феноменолошки језик у вези са многим научним питањима, као и ми данас, јер би све нас строго научни говор излудео. Нема потребе да будемо баш толико педантни, па да не можемо да користимо упрошћене изразе, на пример „излазак Сунца“ и „залазак Сунца“, иако сви знамо да Сунце само изгледа као да се креће јер се Земља врти. Али, иако смо научили понешто у вези са науком током хиљада година, сврха Библије није да буде књига о науци.

Уместо тога, то је историјска књига која указује на Исуса Христа, Спаситеља. Стога, требало би да буде разумљива и древним и савременим људима, у складу са доктрином јасноће Писма (тј. Библија је разумљива). Такође, она не би требало да греши када се бави науком, али не би требало да очекујемо да са њених страница научимо много у вези са многим научним темама. Очигледно, Земља је створена за кратко време пре неколико хиљада година. И, очигледно, свемир није настао натуралистичким путем. Али, већина детаља је остављена нама да их откријемо, у смислу „размишљања на начин на који је Бог размишљао“, као што је велики астроном и посвећени хришћанин, Јохан Кеплер (Johannes Kepler), рекао.

Такође, требало би да читамо различите библијске стихове у складу са њиховим граматичким и књижевним контекстом. Иако Псалми, на пример, садрже неке историјске информације, не приступамо Псалмима на исти начин као стиховима из неке од историјских књига (нпр. 1. Мојсијева или Судије). Опширније у вези са овим, читајте у чланцима Is the raqîa’ (‘firmament’) a solid dome? и Is the ‘erets (earth) flat?. Многи од наводних равноземљашких стихова су из поетских књига које нису замишљене да буду схваћене буквалистички.

Важно је размотрити шта „земља“ (אֶרֶץ – ерец) значи у Библији, а може да значи различите ствари у зависности од контекста. На пример, у 1. Мојсијевој 1:1, разматра се „Земља“, планета, насупрот небесима. Али, 3. дана, Бог је учинио да се појави копно и назвао га „земља“, насупрот водама које је назвао „море“. А, у 2. Мојсијевој 20:8–11, објашњава се да је Бог начинио цео створени свет за шест дана Седмице стварања, упоређујући земљу и са небесима и са морима, правећи свеобухватни меризам.² Кад је реч о стиховима које равноземљаши цитирају, требало би да разумемо да стихови вероватно говоре о копну, а не о планети.

Коначно, ако нисте у могућности да проверите оригинални језик Писма, макар проверите различите преводе на свом језику. Уколико се израз налази само у једном, а равноземљаш цитира тај превод, вероватно је изабран техником „бирања трешања“.

Стихови са списка од „200 стихова“ који наводно потврђују да је Земља равна могу да се групишу у најмање три категорије, при чему свака указује на по једну логичку грешку коју праве заговорници равне Земље. Задржали смо тих „200 стихова“, само смо их прегруписали.

Категорија 1: Стихови који немају никакве везе са аргументом о равној Земљи. У класичном смислу, они се називају non sequitur, или „не следи“.

Категорија 2: Стихови који су вишезначни у вези са обликом Земље, тј. користе двосмислени језик. Ваљана анализа би захтевала пристојно знање древних језика и контекста, или макар пажљиво читање научних извора који разматрају неки стих.

Категорија 3: Стихови који укључују погрешно читање старих енглеских речи у неким старијим верзијама Библије, често изабраним техником „бирања трешања“. У класичном смислу, то се зове лагање.

Ово је још и великодушно, јер већина показује више логичких грешака, а не само једну!

Категорија 1: Не следи (non sequitur)

Слажемо се – прочитајте чланак How could the days of Genesis 1 be literal if the sun wasn’t created until the fourth day? Али, како ово доказује да је Земља равна? Они покушавају да се расправљају са измишљеним „обожавањем Сунца“, за које тврде да се увукло у науку. Али, Библија јасно учи против тога, тако да цитирање овог стиха не води никуд. То што је Земља настала прва не значи да је Земља равна.

О ширењу свемира може да се расправља, и расправља се у нашим круговима, али како би свемир који се не шири доказао да је Земља равна? Тврдње против великог праска нису исто што и тврдње да је Земља равна.

Како то доказује да је Земља равна? У сваком случају, ови стихови су написани пре него што је Ератостен измерио обим Земље са приличном тачношћу, тако да је у време када је написано ово било тачно. Савремени равноземљаши нам углавном говоре о величини свог диска („40.000 km у пречнику“, или нешто томе слично). Како то да се ови стихови не примењују подједнако на њих? Цитирањем ових стихова они осуђују сами себе.

Зашто земљотреси не могу да потресају округлу Земљу? Заправо, како је објашњено овде, сеизмологија је пружила још више доказа да је Земља сфера. Овде они покушавају да заобиђу проблем „непокретне“ Земље која се истовремено „тресе“ (поред тога, можемо да меримо и покретање различитих делова коре за време земљотреса), комбиновањем идеја на неспојив начин.

Чак и када би Земља била учвршћена (arguendo) то не би значило да је равна. Према истом „закључивању“ могло би да се каже да су и псалмиста и праведник учвршћени и непокретни (Псалми 16:8, 121, 125:1). Али, наравно, то је већ објашњено у чланку Оповргавање апсолутног геоцентризма: Феноменолошки језик Библије. То су примери када равноземљаши узимају стихове који су некада коришћени за геоцентризам и претварају се да они указују да је Земља равна.

Како ово чак и наговештава да је Земља равна? Ово је non sequitur и више него што заслужује. Бесмислено је цитирати овај стих као потврду да је Земља равна.

Како ово потврђује било шта у вези са обликом Земље? Ово се тиче геоцентризма, не облика Земље. То је питање феноменолошког језика или језика референтног оквира.

Чак и када то не би био феноменолошки језик или језик референтног оквира, не би доказао ништа у вези са обликом Земље. Тврдња против геокинетике (што је ионако изгубљена битка) није исто што и тврдња да је Земља равна.

Чак и када то не би био феноменолошки језик или језик референтног оквира, не би доказао ништа у вези са обликом Земље.

Какве ово има везе са обликом Земље? Не постоји ништа у тим стиховима што искључује могућност да Месец светли рефлектованом светлошћу, што је било општепознато у средњовековној цркви. На пример, у уџбенику из астрономије Џона Сакробоска (John Sacrobosco) Сфера (The Sphere) из 1230. године је објашњено: „Месец нема своју светлост, осим од Сунца, он је заправо лишен светлости“ када Земља заклони Сунце за време помрачења Месеца. И, „… ни мање ни више, него је један црквењак, папа Иноћентије III (око 1160–1216) био у потпуности свестан да се светлост Месеца рефлектује од Сунца, и рекло би се да је претпостављао да је то општепознато.“³ Будући да су сви они очигледно макар у некој мери поштовали Писмо, морали су да разумеју да Библија допушта да се светлост рефлектује – као и да је Земља округла, што је такође било готово општеприхваћено!

Наравно, уколико Месец и Сунце круже само неколико хиљада километара изнад нас, геометрија је таква да Сунце никако не може да обасјава Месец, што је разлог због кога се позивају на ове стихове. Али, чињеница да Месец рефлектује сунчеву светлост је једноставна и очигледна. Од геометрије великих размера система Сунце–Земља–Месец до сенки лунарних кратера које се стално мењају, наша опажања се увек савршено слажу са геометријским положајима Сунца, Месеца и Земље.

Како будућа огромна коцка 3-Д облика доказује да је Земља у садашњости равна, суштински 2-Д диск? Ово је само још један пример једног од стихова који чак ни површно не разматра облик Земље.

Добро, дакле постоје они који обожавају оно што је створено. Како то доказује да је Земља равна? Ово је још један пример који чак ни не досеже до нивоа non sequitur. Уместо тога, они „трују бунар“ потпуно неутемељеном везом између тога да Земља има облик сфере и паганске религије. Уосталом, један од разлога зашто скептици у односу на Библију тврде да Библија учи да је Земља равна јесте што верују да су суседни пагански народи у то веровали. То би подразумевало да су многи пагански обожаваоци онога што је створено, чак и пагани који су приносили децу на жртву, као што су били следбеници Молоха, веровали да је Земља равна. Наравно, равноземљаши не би волели да се на овај начин трује бунар против њих, тако да би било добро да према глобусарима поступају на начин на који би волели да се према њима поступа.

Јесте. Како то доказује да је Земља равна?

Категорија 2: Двосмислен језик или језик ван контекста

Ове књиге су написане на хебрејском, а не на раном модерном енглеском (Early Modern English – фаза у развоју енглеског језика која укључује Кинг Џејмс Библију и Шекспира). Као што је објашњено у нашем чланку, реч која се преводи као „круг“ је חוּג (ẋуг), што је генеричка реч која значи „заобљеност“. Она се у Библији такође користи да опише небески „свод“. Равноземљаши инсистирају да је свод чврста купола, тј. 3-Д заобљеност (Јов 22:14). Дакле, не може да буде ограничена на 2-Д заобљеност. Дакле, не може да значи „диск“, чак ни за равноземљаша.

Неки равноземљаши тврде да би се у овим стиховима користила друга реч, и то реч דּוּר (дур), да се мислило на „лопту“, као нпр. у Исаија 22:18 у облику כַּדּוּר (кадур). Али, Исаија користи исти израз у 29:3: „Утаборићу се око тебе (кадур).” Да ли би требало да разумемо да је војска, која је опседала Јерусалим, формирала куполу над градом? Ако не, значи да се ни дур не користи искључиво за 3-Д заобљеност. Ово питање смо разматрали у чланку Исаија 40:22 и облик Земље.

Још једна ставка против њих је и то што реч „земља“ може да подразумева копно/тло. Пошто је једно од значења речи ẋуг било која врста „кружења“, онда би „круг земаљски“ могао да значи „обала“.⁴

Кад је реч о стиховима из Књиге о Јову, они говоре о светлости зоре која отреса злобнике са Земље, као што се види кад укључимо и 12. стих ради контекста:

Јеси ли за живота свога заповедао јутру
и казао зори где јој је место,
да прихвати земљу за углове,
да се с ње отресу злобници?
А земља се обликује као глина под печатом,
па све на њој као хаљина стоји.

Ако први део није дослован, онда није ни наредни део о Земљи која је „обликована као глина под печатом“, што у сваком случају не говори ништа у вези с тим да ли је равна или округла. Уместо тога, Земља (тло) мења свој изглед кад се зора помоли, као што глина мења свој изглед кад печат пређе преко ње. Оно што се упоређује са Земљом није то да је коначни производ „раван“, већ да је материјал променљив.

Пречник сфере се мери линијом. Растојања између тачака на њеној површини су у линеарним димензијама, нпр. у миљама или километрима. Зашто је то проблем? Погледајте чланак A direct test of the flat earth model: flight times за много примера мерења растојања на Земљи правим линијама.

Чак и данас говоримо о „правој стази“ као о најдиректнијој рути имајући у виду ограничења површине. Такође, „права стаза“ се користи алегоријски као супротност „искривљеној“. То значење није изгубљено код савремене публике.

Да, не виси ни о чему – сада имамо много слика „великог плавог кликера“ из свемира, и заиста не виси ни о чему.

Стихови из Књиге о Јову о стубовима су поетски, што је разлог због кога ти исти „стубови“ могу да буду „престрављени“ (Јов 26:11). То је такође кључ за разумевање 1. Самуилове 2:8, што такође не мора да подразумева физичке стубове, нарочито зато што и Павле упућује на Јакова, Кифу и Јована као „стубове“ цркве (Галатима 2:9). Такође прочитајте чланак ‘Pillars of the Earth’ — Does the Bible teach a mythological cosmology? Ово је суштинска идеја. Морамо да читамо библијске стихове на начин на који је то замишљено, или упадамо у јаму ултрабуквалистичких којештарија уз које престаје свака логичка расправа.

Не знам какво је стање код аутора овог списка, али моје лице није равно, већ заобљено са рупама и избочинама.

Такође, лица су равна само на 2-Д сликама. Лице значи „површина“, а површине су ретко кад равне.

Будући да „земља“ овде значи тло, „крајеви Земље“ су обале.³ Али, чак и без тога, Земља у облику сфере има крајеве у извесном смислу, јер је коначна: „крајеви“ у овом случају би биле две тачке на крајевима пречника, међусобно удаљене отприлике 12.742 km. То се не разликује од тога да се каже да раван, округли диск има „крајеве“, како они тврде.

Али, савремени равноземљаши верују да је Земља диск који нема углове! Ово није једини пример када је њихов наводно „библијски модел равне Земље“ неспојив са моделом у који заправо верују. У сваком случају, јасно је да се обе стране слажу да ово нису дословни углови. Дакле, зашто ово уопште наводе? О значењу овог појма прочитајте чланак The Bible talks of ‘the four corners of the earth.’ Does this mean the days of creation could be non-literal, too?

Наравно, неки равноземљаши ће рећи да је део Земље на коме се живи округло поље на већој, четвртастој плочи, али у том тренутку једноставно измишљају ствари.

Хебрејска реч је רָקִיעַ (ракиа), што значи „пространство“, тј. простор. Погледајте овај део нашег чланка о геоцентризму; а погледајте и чланак Is the raqîa’ (‘firmament’) a solid dome?. Мноштво проблема се појављује када људи некритички тумаче значење речи ракиа, укључујући питање где су Сунце, Месец и звезде (у оквиру ракиа, или изван њега?), опсег ракиа, итд.

Ово је најбољи аргумент који равноземљаши имају! Али, ови стихови само површно упућују на то да је Земља равна. Заправо, они су веома натегнути.

Стихови у 4. поглављу Књиге пророка Данила односе се на сан паганског цара! Зашто би било ко заснивао доктрину на једном сну, будући да снови често имају фантастичне елементе? Навуходоносор је сањао дрво које је „досезало до неба“ и било је видљиво „до крајева целе Земље“. Добро, где је то дрво данас? Да ли неко може да нам покаже макар пањ? А, ако је са врха тог дрвета неко могао да види широм лица целе Земље, онда је са сваког места на Земљи заузврат могло да се види дрво! Слично томе, фараон у време Јосифа је сањао канибалистичке краве, па чак и канибалистичко класје пшенице (1. Мојсијева 41). Да ли би и то требало да сматрамо стварним? У сваком случају, дрво није чак било ни дословно, поред тога што се радило о сну, јер је симболизовало самог Навуходоносора.

У Матеју 4:8 пише: „Затим га ђаво поведе на веома високу гору и показа му сва царства света и њихов сјај.“

На основу овог стиха, равноземљаши претпостављају да свет мора да буде раван, јер су сва царства могла да се виде са високе планине. Али, поново, то би значило да би, као и горепоменуто Навуходоносорово дрво, ова планина такође била видљива са свих места. Дакле, где је та планина? Чак и из равноземљашке перспективе, имајући у виду димензије њиховог диска, да ли би царства уопште била видљива голим оком са тако велике удаљености?

Такође, паралелни стих у Луки 4:5 гласи: „Ђаво га одведе на једно високо место, па му у једном трену показа сва царства света.“ Уочљиво је да равноземљаши не цитирају овај стих, који објашњава да је Ђаво показао Исусу царства у трену, а не помиње планину. Дакле, нагласак је на томе да је Ђаво одвео Исуса високо на неко изоловано место, и показао му визију тих царстава.

Да, ми сада имамо интернет и вести из света на ТВ-у. Али, чак и када то не би био случај, постојало би мноштво места на равној Земљи на којој неко не би могао да види Исуса који долази, укључујући ситуације када би тај неко стајао у многим дубоким долинама, поред било које високе планине, и у многим градовима.

У 1. Мојсијевој 13:17 је пример где „земља“ значи суво тло/копно. Односно, Бог каже Авраму: „Устани, и прођи том земљом у дужину и у ширину; јер ћу је теби дати.“ То се очигледно тиче Божијег обећања да ће дати земљу Авраму, што се није односило чак ни на сву земљу којом је Аврам пропутовао, већ само на хананску земљу, односно Израел. „Дужина“ и „ширина“ су уобичајене мере за земљиште.

Јов 38:18: „Јеси ли сагледао ширину земаљску?“ значи да Бог пита Јова да ли је разумео колика је величина Земље. Очигледно, Јов није разумео. Било да је реч о копну, земљи у којој Јов живи или о целој планети, ништа се не каже о облику Земље.

Исаија 8:8: „И замахнуће на Јуду, преплавиће га и прећи и доћи ће чак до грла, а његова раширена крила ће испунити ширину твоје земље, Емануеле.”

Ово се изричито односи на конкретну земљу, не на планету, и то на Јудину земљу. Било ко, ко је био у Израелу, зна да његова топографија тешко да може да се назове равном, јер је пуна планина и долина, као што Библија и каже! Тако да „ширина“ тешко да упућује на нешто равно.

Откривење 20:9: „И они су марширали свом ширином земље.“ „Земља“ у овом контексту мора да означава „копно“, јер људи не марширају преко воде!

Категорија 3: Ослањање на архаичне енглеске преводе

Ово је реч о неразумевању једног израза из Кинг Џејмс Библије који гласи: „ширина воде се скупља“ (the breadth of the waters is straitened). Овде постоји битна разлика у писању (пише straitened – нема слова g у речи strait). То није иста реч као реч „право, исправити“ (straight). Заправо, чак ни не можете да замените једну другом, а да то има икаквог смисла („прав [straight] као стрела“ има смисла, али да ли има смила „тесан/узак [strait] као стрела“?). За разумевање може да нам послужи израз „лудачка кошуља“ (strait-jacket), која упућује на исто архаично значење речи strait као нечег што „чврсто пријања“ или „спутава/ограничава“. И заиста, хебрејска реч מוּצָק (муцак) значи „чврст“. На овакво разумевање нас такође упућује оно што непосредно претходи овом стиху. „Лед настане од Божијег даха.“ Бог шаље хладни ветар који ствара лед и очвршћава, тј. ограничава или спутава воде, као што и пише у већини савремених превода. Јесу ли воде праве (straight)? Не. Да ли могу да буду очврснуте (straitened)? Да, када се заледе.

Не, глас ЈЕСТЕ „линија“. Реч за „линију“, קָו (кав) односи се на поруку. На енглеском језику, када глумци уче своје „реплике“ каже се да уче „линије“ (lines). Начин на који равноземљаши користе овај стих је несмотрен и обмањујући.

Равноземљаши морају да буду очајни да би из нафталина извадили ову, сада опскурну, стару Библију која је прво замењена Женевском Библијом (коју користи већина реформисаних који говоре енглески), а затим и Кинг Џејмс Библијом. У оба каснија превода хебрејски израз פְּנֵ֤י הַשָּׂדֶה֙ (пенеј хасаде) је преведен као „отворена поља“, а многе савремене верзије користе једнину – „отворено поље“, и то с правом. Ово је стих када Урија, који ће ускоро да буде убијен, говори Давиду како су сви његови војници утаборени на отвореном, уместо да буду код кућа са својим женама, и нема никакве везе са целом планетом, а камоли са њеним обликом. Али, чак и да „равна земља“ овде није најбољи превод, није нужно лош. Не би имало много смисла да Урија каже да су утаборени на стрмој падини.

Докази да је Земља сфера⁵

Можемо да користимо посматрање и разум да схватимо да је Земља сфера. То је тако лако. Чак су и античке цивилизације то разумеле. Постоји неколико доказа, који се, према нашем мишљењу, не могу оповргнути:

Земља и Месец

Током помрачења Месеца, на Месец пада округла Земљина сенка. Ово је било познато још у античко време. Али, приметићете да се помрачење Месеца не догађа увек када Месец заузима исти положај на небу. Да је Земља равна, Земљина сенка не би имала исти облик када је Месец у зениту и када је ближе хоризонту. Пошто је могуће више пута у току живота посматрати потпуно и делимично помрачење Месеца, ниједан посматрач не би заборавио различите облике Земљине сенке, чак и у далекој прошлости (овде се претпоставља модел равне Земље по коме Сунце и Месец пролазе испод Земље док се враћају на исток). Такође, ако Сунце и Месец круже изнад Земље, као у неким савременим моделима равне Земље, како би Земља икада могла да се нађе између њих да направи сенку?

Током помрачења Месеца, на Месец пада обла Земљина сенка. Ово је било познато још у античко време. Али, приметићете да се помрачење Месеца не догађа увек када Месец заузима исти положај на небу. Да је Земља равна, Земљина сенка не би имала исти облик када је Месец у зениту и када је ближе хоризонту. Пошто је могуће више пута у току живота посматрати потпуно и делимично помрачење Месеца, ниједан посматрач не би заборавио различите облике Земљине сенке, чак и у далекој прошлости (овде се претпоставља модел равне Земље по коме Сунце и Месец пролазе испод Земље док се враћају на исток). Такође, ако Сунце и Месец круже изнад Земље, као у неким савременим моделима равне Земље, како би Земља икада могла да се нађе између њих да направи сенку?

Месечеве мене такође представљају доказ да Месец орбитира око кугле. У стварности, у било ком делу Месечевог циклуса, сви људи на Земљи виде исту мену, и Месец увек има приближно исту величину. Ово има смисла ако Месец орбитира око кугле на растојању које је много веће од пречника Земље. Ако би Месец и Сунце стално кружили изнад равне Земље, што је савремени равноземљашки сценарио, они би значајно мењали величину, а људи у различитим областима би видели различите Месечеве мене. Неко ко гледа према Месецу би видео различит призор у односу на некога ко гледа са другог краја Земље.

Уместо тога, једна особа кроз телескоп може да посматра како сенка лагано прелази преко површине Месеца, док друга особа, на другој страни Земље, може да преузме посматрање преласка сенке када Месец зађе иза хоризонта прве особе. Људске очи су свуда по свету, и напредовање Месеца (и Сунца) представља непрекидан ток.

Такође, посматрањем сенке која прелази преко кратера и равница на Месецу, постаје јасно да је Месец сфера. Фазе младог Месеца и након прве четврти, које имају закривљене ивице, могуће су само на Месецу који има облик сфере, а не диска.

С друге стране, можемо да видимо како се Сунчеве пеге померају на површини Сунца баш онако како би се померале преко површине сфере. Постоји и појава звана затамњење руба диска када Сунце (и друге звезде) изгледају као да су тамније и црвеније од центра према рубовима, што доказује да Сунце има облик сфере, а не диска. Имамо велики број доказа да и друга тела у нашем соларном систему имају облик сфере. Такође, имамо велики број доказа и да је Земља сфера.

Запазите и ово: када би Месец и Сунце били дискови, њихов привидни облик би постајао све више налик елипси како се спуштају на небу. Чињеница да пун Месец и Сунце увек изгледају као кругови из било ког угла показује да они имају облик сфере, а не диска.

Ствари нестају иза хоризонта

Људи су често бележили да се код бродова, који долазе иза хоризонта, прво појављују једра. Највиши делови брода се виде, док су нижи делови још увек заклоњени испупчењем Земље. Веома је добро познато да постоји стари поморски израз за то: „труп доле“. Морепловци су чак могли са своје висине грубо да процене колико далеко се налази други брод. Исто је важило и обратно, јер су посматрачи са бродова могли да виде објекте на копну. Такође, посматрачи на већој висини су могли да виде даље, одакле проистиче предност „сврачијег гнезда“ (за прорачуне, погледати уоквирени текст испод). То је још у Средњем веку објаснио Џон Сакробоско (1195-1256) у својој књизи Tractatus de Sphaera (Трактат о сфери, тј. о Земљи).

Вода има испупчење, и оно је обло, као што се види из следећег: Нека се на обали мора постави сигнал, и нека брод исплови из луке довољно далеко да особа која стоји у подножју јарбола више не може да види сигнал. Ако се брод заустави, иста особа ће јасно да види сигнал ако се попне на врх јарбола. Ипак, требало би да особа у подножју јарбола боље види сигнал него особа на врху јарбола, као што показује цртеж са правим линијама, које иду од обе особе до сигнала. За ову ствар не постоји друго објашњење, него да је вода испупчена (Tractatus 1:11).

Равноземљаши често показују фотографије ствари које се виде иако се налазе толико далеко да би требало да буду испод хоризонта. Међутим, то је готово увек изнад воде, која у ретким приликама (обично у пролеће) може да произведе температурну инверзију, тј. да хладан ваздух буде испод топлог. То заузврат доводи до преламања, савијања светлости око закривљења, тако да видимо ствари које иначе не бисмо могли, и то се назива горњи мираж. Ово је прилично неуобичајено, и фотографије исте области у највећем броју случајева неће показати мираж, чак и по најведријем дану. Такође, миражи могу да се смање када су објекат и посматрач на висини од неколико метара, тако да линија вида не обухвата слој са температурном инверзијом.

Веома је важно то да снимци, насупрот непомичним фотографијама, показују да се слика брзо мења (објекти као да светлуцају, изврћу се, удвостручују, утростручују итд.) због кретања ваздуха, као што бисмо и очекивали код миража. Питамо се зашто равноземљаши готово никада не показују снимак ових карактеристика које се појављују испод хоризонта.

Такође се питамо зашто не бележе време проласка Сунца, зато што када оно излази и залази, ми га заправо не видимо на оном месту на коме га очекујемо. Због атмосферског преламања оно „излази“ мало раније и „залази“ мало касније него што бисмо очекивали. У суштини, сваки залазак Сунца представља мираж!

Извор: Jeff Conrad, Wikipedia.

Растојање до хоризонта са различитих висина

Растојање до хоризонта (d) од посматрача на висини изнад нивоа мора (h) на сфери полупречника R, може да се израчуна помоћу Питагорине теореме. Формула гласи √(h(2R + h)). Пошто је висина већине посматрача неупоредиво мања од просечног полупречника Земље који износи 6.371 km, ова формула практично постаје √(2Rh). То значи да је растојање до хоризонта сразмерно квадратном корену висине посматрача, на пример: посматрач у сврачијем гнезду чије се очи налазе 8 m изнад нивоа мора може да види два пута даље него посматрач који се налази на палуби на 2 m изнад нивоа мора. Конкретно, ако је растојање до хоризонта у километрима, а висина посматрача у метрима, онда се растојање рачуна по формули d ≅ 3,57√h. За растојање у миљама, и висину у стопама, ова формула гласи d ≅ 1,22√h.

Тачно је и обратно: ако пловите на ниској јахти са очима у нивоу мора, по ведром дану можете да видите врх брда високог 100 m са растојања од 35,7 km. Међутим, насипе високе само 1 m не бисте могли да видите док се не примакнете 10 пута ближе, тј. на растојање од 3,57 km.

Да бисте израчунали растојање (D) на коме посматрач са висине h₁ може да види објекат на висини h₂, растојању од хипотетичког посматрача на тачки h₂ до хоризонта додајте растојање од тачке h₁ до хоризонта. Дакле, формула и за метре и километре гласи D ≅ 3.57(√h₁ + √h₂). На пример, посматрач на 9 m висине може да види торањ висок 100 m са растојања, које према формули 3,57(3 + 10) km, износи 46,41 km. (Постоји чак и интернет страница Distance to the Horizon Calculator, која користи оба мерна система, чак и наутичке миље, за различите h₁ и h₂.)

Запазите и то, да пошто је растојање до хоризонта сразмерно квадратном корену висине, висина за коју површина пропада због закривљења Земље (c) је сразмерна квадрату растојања. Формула за то је c ≅ (d/3,57)² за километре и метре, и c ≅ (d/1,22)² за миље и стопе (при чему се примењује правило да је c ≅ ⅔d²). На пример, многи су исправно чули да се Земља закривљује 8 инча (20 cm) (⅔ стопе) на 1 миљу (1,6 km). Али, да би закривљење износило 6 стопа (око 2 m), тј. 72 инча (око 180 cm), што је 9 пута више, то не захтева 9 пута веће растојање, него само 3 (√9) пута веће.

Такође, оно што геометри знају већ скоро 200 година, потребна је мала корекција због атмосферског преламања. Приближна корекција да би у прорачуну стварни радијус (R) био замењен „ефективним радијусом“ (R′) рачуна се по формули R′ = R × 7/6. То је довело до познатог правила: висина у стопама помножена са 7 = квадрат растојања у миљама до хоризонта помножен са 4.

На овом линку је калкулатор растојања до хоризонта који укључује ову приближну корекцију због ефеката преламања. Прецизнија корекција узима у обзир температуре ваздуха на површини и на објекту. Неки равноземљашки агитпроп тврди да није сакривен довољан део објекта, али они углавном користе обичне калкулаторе који занемарују (мале) ефекте преламања. Још је важније што они занемарују једноставну чињеницу да ништа не би смело да буде сакривено на равној Земљи – чињеница да су делови објекта сакривени показује да мора да постоји извесно закривљење!

Још једно једноставно запажање је то да како се пењете, хоризонт изгледа уопштено све магловитије. То је једноставно зато што је хоризонт удаљенији, тако да светлост мора да путује кроз више атмосфере. На равној Земљи не би требало да буде хоризонта, већ само равна површина која у крајњој линији нестаје у магли. Такође, на округлој Земљи требало би да уочимо да се хоризонт спушта испод нивоа очију док се пењемо. Наравно, то је управо оно што уочавамо.

Постоји много више доказа који се могу посматрати, а који показују закривљеност Земље. Ако нека особа стоји на обали мора, може да примети да дуж обале постоје тачке које нису видљиве. Али, када та особа хода дуж обале према ивици онога што је могла да види са почетне тачке, испред ње се појављују ствари које нису биле видљиве, а иза ње нестају оне ствари које су некада биле видљиве. Најједноставније објашњење за ову појаву је закривљеност Земље. Ово можете и сами да пробате. Возите дуж обале по ведром дану и фотографишите шта сте видели на различитим тачкама дуж пута.

123rf.com

Излазак и залазак Сунца

Осим тога, Сунце излази сваког јутра и залази сваке вечери. Јасно можемо да видимо диск који се појављује и нестаје део по део. Сунчев привидни пречник остаје готово исти, као и Месечев – они се не смањују у пречнику, што би се догодило када би се удаљавали, тј. њихова угаона величина је готово константна (износи око пола степена, или око половине ширине кажипрста када испружите руку). Они не постају мањи у пречнику, што би се десило када би се све више удаљавали. То се посебно односи на савремени модел равне Земље у коме Сунце кружи изнад Земље у равни која је паралелна са Земљиним диском. Користећи једноставну тригонометрију, дошли бисмо до резултата да је привидна величина Сунца сразмерна синусу његовог угла у односу на хоризонт. Тако би оно изгледало као да је упола мање на 30 степени (sin30⁰ = ½) него кад је директно изнад посматрача (sin90⁰ = 1), а када је директно изнад посматрача изгледало би као је да је 6 пута веће него што би изгледало на 10 степени (sin10⁰ = 0,173).

Запазите и ово: ако равноземљаш тврди да дословно тумачи Библију, онда Сунце које се стално налази изнад нас противречи библијским стиховима о изласку и заласку Сунца, нпр: Проповедник 1:5 и Псалми 113:3. Они су у сагласности са куглом која се окреће, јер користе Земљу као референтни систем (погледати: Феноменолошки језик Библије), а не са новим моделом равне Земље.

Relative sizes and distances of sun and moon

Credit: Andonee, Wikipedia

Штавише, савремени модели равне Земље износе апсурдне тврдње да је Сунце значајно мање од Земље, иако је у стварности Сунце много веће. У ствари, још је у 15. веку кардинал Никола Кузански (1401–1464), на основу сенки помрачења, исправно закључио да је Земља мања од Сунца, а већа од Месеца. А, далеко од тога да је он био први који је то закључио.⁶

Редослед величина је био познат барем још у време Аристарха са Самоса (око 310–230. пре Христа), који је написао О величинама и удаљеностима (Сунца и Месеца). Пре њега, Питагора са Самоса (око 570–495. пре Христа) и Платон (427–347. пре Христа) су учили о томе да Земља има облик кугле, а Платонов најбољи ученик, Аристотел (384–322. пре Христа) је изнео разлоге за то. Ератостену (276–194. пре Христа) је остало да измери обим Земље, али Аристарх је знао да она мора да буде велика. Дакле, како је он израчунао релативне величине?

Прво, на основу посматрања, он је знао да Сунце и Месец имају исту угаону величину на небу (око 31 лучни минут, што је око пола степена), што значи да су њихове релативне величине сразмерне њиховим релативним удаљеностима (користећи сличност троуглова). Друго, Месец заклања Сунце током помрачења Сунца, што значи да Месец мора да буде ближи, и према томе мањи. Треће, колико пута мањи? Он је користио оно што се данас назива тригонометријом (погледати графикон): током прве и треће четвртине Месечевог циклуса, када он изгледа као пола Месеца (тј. као пола круга), угао Земља-Месец-Сунце мора да буде 90 степени. Из тога следи да однос растојања Земља-Месец (L) према растојању Земља-Сунце (S) износи косинус угла Месец-Земља-Сунце (φ). Аристарх је измерио да овај угао износи 87 степени, а косинус од 87 износи 1/19. Према томе, како је он мислио, Сунце је 19 пута удаљеније и 19 пута веће од Месеца. У ствари, није било тако лако да се буде тако прецизан, зато што је било тешко мерити од центра Сунца и Месеца, и знати где се Месец тачно налази током четвртине. Данас знамо да угао Месец-Земља-Сунце износи 89 степени, 51 минут и 10 секунди, што значи да је Сунце заправо 389 пута удаљеније, а прецизна мерења показују да је Сунце у пречнику 403 пута веће од Месеца.

Анализирајући геометрију помрачења Месеца, Аристарх је такође могао да обезбеди грубу процену растојања у односу на полупречник Земље. И, пошто је било јасно да је Сунце највеће од свих, Аристарх је мислио да је оно центар система. Многи астрономи после њега су се сложили у вези са релативним величинама, али је било потребно готово два миленијума да се астрономи сложе са његовим закључком.

Такође, колико је људи видело да Сунчева светлост обасјава високе планине непосредно пре изласка или непосредно након заласка Сунца? Ово је могуће само ако закривљење Земље не блокира светлосне зраке на путу од Сунца до планине, док истовремено заклања поглед на Сунце из подножја.

Постоји појава под називом ноктилуцентни облаци тј. ноћни светлећи облаци, што подразумева да су неки облаци осветљени током ноћи. Такви облаци готово да не могу да се виде током дана, пошто се налазе на великој висини (више од 80 km), и пошто се састоје од сићушних кристала леда. Међутим, они могу да се виде током ноћи када је небо тамно. Ова појава се лако објашњава тиме што се Сунчеви зраци, који су у том тренутку испод хоризонта, одбијају од леда у облацима, док су облаци на мањим висинама заклоњени од Сунца закривљењем Земље.

Такође, без обзира колико јак телескоп користите, ноћу никада нећете моћи да видите Сунце. То је зато што не можете да гледате кроз Земљу! Без обзира шта тврде преварантски снимци, Сунце не „функционише као рефлектор“. Сунце је сфера, која увек изгледа као диск, без обзира из ког правца се посматра.

Бесмислена тврдња да је Сунце „рефлектор“

У покушају да избегну озбиљне проблеме са временским зонама (погледати испод), уобичајена идеја „савремених“ равноземљаша гласи да Сунце функционише као рефлектор, који плута неколико хиљада километара изнад Земље и осветљава ограничену површину. Поред једноставних противречности у опажању које су изнете изнад, свако ко је икада ноћу видео како ради батеријска лампа, зна да може да је види са стране. Али, чак и да је Сунчева светлост била савршено уједначена на почетку свог кретања, чим се судари са ваздухом она почиње да се расипа (расипање светлости је било део докторске дисертације једног од аутора – Џонатана Сарфатија). Ово је разлог због ког је небо плаво, чак и на оном делу који је далеко од Сунца. Све и да је Сунце изнад равне Земље, „али се не види зато што оно функционише као рефлектор“, велики део неба би и даље био плав.

Постоји још један тежак проблем који они не могу да реше, а он се односи на облик области које Сунце осветљава на Земљи, као и на начин на који се тај облик мења током годишњих доба. Проверићемо то тако што ћемо да видимо шта је осветљено током јанаура, јуна и марта/септембра, тј. током краткодневице, дугодневице и две равнодневице. Током године се јављају две равнодневице, једна у пролеће, једна у јесен, када обданица и ноћ трају по 12 сати на свим деловима Земље. Како то изгледа на равној Земљи?

Током лета на северној хемисфери, на Северном полу обданица траје 24 сата, што је чувено „поноћно сунце“. У ствари, све што се налази унутар Арктичког круга је осунчано целог дана током летње дугодневице – дана у коме Сунце не залази. Истовремено, Антарктик, у суштини, уопште не добија светлост, пошто је Сунце испод хоризонта на готово 99% континента. Свуда унутар Антарктичког круга Сунце остаје испод хоризонта 24 сата непрекидно барем једном годишње, чак и када је подне. Ако бисте оивичили област на Земљи која би била осветљена у подне, нпр. у Африци, та област би изгледала као нека фигура.

Credit: Przemyslaw Idzkiewicz, Wikipedia

Meђутим, три месеца касније, све је значајно другачије. Као што смо рекли изнад, за време равнодневице, сва места на Земљи су осветљена 12 сати, а 12 сати су у мраку. То није спорно. Али, ако погледате време када Сунце излази и залази током равнодневице на различитим местима, постаје сасвим јасно да округло Сунце не може да изазове потребан ефекат на равној Земљи. Нацртајте линију од јужног дела Јужне Америке према северу. Сунце истовремено излази у Патагонији (јужни део Јужне Америке), Колумбији (северни део Јужне Америке) и Нунавуту (Арктички круг Северне Америке), док у исто време залази на Бајкалском језеру (централна Азија) и Ноксовој обали (Knox Coast) на Антарктику.

Како округли рефлектор може да направи овакву праву линију на равној Земљи? „Сноп“ Сунчеве светлости би требало да буде округао, али уместо тога он потпуно осветљава половину карте равне Земље са савршено правом линијом између светлости и таме. Зашто се у Колумбији најпре не види ивица Сунчевог круга, и зашто у њој обданица не траје дуже, пошто Сунце пролази директно изнад ње? Одговори на то питање су једноставни: Земља је заиста кугла, а Сунце је заиста веома велико и веома удаљено.

Три месеца касније, постоји ситуација која је очигледно немогућа ако је Сунце округли „рефлектор“. Током зимске краткодневице на северној хемисфери, ништа у оквиру Арктичког круга не добија светлост најмање 24 сата непрекидно. Али, у исто време, Сунце не залази на Антарктику – сада је ред да на Антарктику буде поноћно Сунце. Када би се приказало које су области на Земљи осветљене, то би изгледало попут неке фигуре. Не само да се приближно кружна област, која постоји током зимске краткодневице, током равнодневице преобликовала у облик половине лубенице, већ наставља да се мења све док осветљене области не обмотају целу Земљу и преклопе се на Антарктику.

Такође, када би „Сунце-рефлектор“ емитовало светлост у облику купе, онда би приликом изласка Сунца подножје планине било осветљено пре врха. Међутим, лако се утврђује да је прво осветљен врх, зато што закривљење Земље спречава да светлост допре до подножја.

Сунце као „рефлектор“? Не! Земља у облику сфере? Да!

Проблеми паралаксе

Један од најгорих аспеката равноземљашких тврдњи је то што морате да одбаците једноставну тригонометрију да бисте у њих веровали. Ево зашто. Ако две особе стоје на различитим местима на Земљи, при чему се зна растојање између њих, и истовремено мере угао до Сунца (од замишљене линије која пролази кроз Земљу), добијају приближно исти резултат. Зашто? Зато што је Сунце толико далеко да паралакса готово и не постоји. Она износи нешто више од 8 угаоних секунди (0,000407 степени).

Шта би се догодило када би две особе ово пробале да ураде на равној Земљи? На пример, једна особа мери угао до Сунца током његовог изласка. У исто време, друга особа, на другом крају света мери угао током заласка Сунца. Обе особе добијају угао који износи нула. То би практично значило да Сунце лежи на Земљи! У правцу север-југ, звезде које су ноћу изнад посматрача на екватору, за посматрача на Северном полу би изгледале као да леже на тлу, и обрнуто. Ипак, оба посматрача ће тврдити да су те звезде далеко изнад њихових глава.

Због готово безличне површине Сунца, двојици посматрача, који се налазе на различитим местима, тешко је да изаберу (на мање од 4/10.000 једног степена) исту тачку на Сунцу коју би посматрали. Морали смо да чекамо до 18. века да прецизно одредимо удаљеност Сунца, и то тек након вишеструких мерења паралаксе током проласка Венере поред Сунца 1761. године (писали смо о томе у чланку против геоцентризма). Вишеструка мерења су извршена док је Венера пролазила преко површине Сунца, али су мерења морала да буду прецизно усаглашена да би била корисна. То се и десило, а добијени резултат мерења удаљености Сунца (153 милиона km) је имао тачност од преко 97% (резултат савремених мерења износи 149,6 милиона km). Стварна измерена удаљеност до Сунца је превелика за моделе равне Земље. Због тога, равноземљаши морају да одбаце математику, или да тврде како још више људи лаже.

Паралаксу можете да користите за мерење удаљености Месеца. Хипарх из Никеје је то учинио у 2. веку пре Христа (тако да можете и ви). Погрешио је за мање од 10% и морао је да претпостави да је Земља сфера да би извршио израчунавања. Данас, ми знамо да је Месец удаљен 384.400 km. То није спорно. Или је и тригонометрија лаж. Као и Сунце, и Месец је предалеко за моделе равне Земље.

Месец и Сунце имају готово исту угаону величину (око пола степена), што омогућава потпуно помрачење Сунца. Из сличности троуглова проистиче да Сунце мора да буде онолико пута веће од Месеца колико је удаљено од њега (400 пута). Равноземљаши (као и неки геоцентристи) одбацују јасан тригонометријски доказ да су ова тела огромна, а посебно Сунце.

Временске зоне

Када већина људи размишља о равној Земљи, мисли да Сунце ноћу пролази испод Земље. То би значило да је цела површина Земље осветљена све док Сунце не зађе, а у свим деловима Земље Сунце би излазило и залазило у исто време. Међутим, ми знамо да се различите географске дужине налазе у различитим временским зонама. Џон Сакробоско је истакао:

Да је Земља кугла показује и ово. Видела и звезде не излазе и не залазе у исто време за све људе свуда, већ за оне на Истоку излазе и залазе раније у односу на оне на Западу. За ово не постоји други разлог него испупчење Земље. Штавише, небеске појаве доказују да оне излазе раније за источњаке него за западњаке. Једно исто помрачење Месеца, које се код нас појављује у првом сату ноћи, на Истоку се појављује око трећег сата ноћи, што доказује да је код њих раније зашло Сунце и да је раније пала ноћ, а за то је узрок испупчење Земље (Tractatus 1:9).

Сетите се, он то пише у 13. веку!

Данас, када можемо да успоставимо везе широм света, овај аргумент је још јачи. Многи од нас морају да пазе када зову некога у другој земљи, јер можемо да га ухватимо у сред ноћи, а тај може да се љути што смо га пробудили! Такође, када тим из америчког огранка CMI држи састанак преко скајпа са својим колегама у Аустралији, обично је у Америци вече, док је у Аустралији јутро (Американци добро знају да Аустралијанци хоће да се састанак држи у току нормалног радног времена!).

Исус, Створитељ, добро је познавао ову појаву. Говорећи о свом другом доласку, који ће се догодити у тренутку, Он је рекао:

Кажем вам, те ноћи ће двоје бити у једном кревету, једно ће се узети, друго оставити. Две жене ће млети на истом млину, једна ће се узети, друга оставити. (Лука 17:34-35)

То значи да ће на једном месту да буде ноћ, и људи ће спавати, док ће на другом месту у исто време да буде јутро и жене ће млети жито. У паралелном стиху у Матеју 24:40, говори се о другој временској зони, у којој је дан прилично одмакао: „Двојица ће бити у пољу, један ће се узети, а други оставити.“⁷

Различите временске зоне су јасан доказ да је Земља закривљена, бар у правцу исток-запад. (Погледати: Излазак и залазак Сунца изнад за оповргавање савремене равноземљашке измишљотине да Сунце орбитира изнад Земљине равни). Али, Земља није буре. Постоји изобиље јасних доказа да је Земља закривљена и у правцу север-југ.

Различите звезде

Оно што посетиоци са севера, које привлачи астрономија, воле да виде на јужној хемисфери, је Јужни крст. Ово сазвежђе се не налази сасвим на јужном небеском полу, али готово нигде на северној хемисфери не може да се види. Људи у Европи и Северној Америци не могу да га виде, без обзира колико моћан телескоп имају. Ово сазвежђе је осликано на заставама две државе у којима CMI има огранке, а то су Аустралија и Нови Зеланд. На застави Бразила осликани су Јужни крст и још неке звезде које могу да се виде само са јужне хемисфере.

Али, за утеху, северњаци могу да виде звезду Северњачу. Људи на јужној хемисфери не могу да је виде, чак ни помоћу најбољег телескопа, без обзира колико далеко гледају према северу. То се односи чак и на државе које се налазе у истој временској зони. На пример, Јужноафричка Република и Немачка се налазе у истој временској зони. Јужноафриканци ноћу могу да виде Јужни крст, док у исто време Немци виде Северњачу.⁸

Такође, на моделу равне Земље, када би људи у земљама које су међусобно удаљене шест часова гледали према југу, гледали би под углом од 90 степени једни у односу на друге (⁶⁄₂₄ × 360 степени). Ако људи из таквих земаља на јужној хемисфери у току ноћи гледају према југу (180 степени у односу на север) требало би да виде различите звезде када гледају у исто време (нпр. док једни са другима разговарају преко скајпа). Међутим, у стварности, када људи из Јужноафричке Републике и Западне Аустралије, које су међусобно удаљене шест часова, погледају према југу, видеће јужни небески пол, а са добрим видом или двогледом ће видети звезду Sigma Octantis познату и као Polaris Australis.⁹

Ово су знали и у стара времена, иако нису отишли толико далеко на југ као многи људи данас. Као нпр. Џон Сакробоско:

Да Земља, такође, има испупчење од севера према југу и обратно, показује следеће: За оне који живе према северу, неке звезде су увек видљиве, конкретно оне близу Северног пола, док су друге, које су ближе Јужном полу, увек за њих скривене. Према томе, ако неко иде од севера према југу, он би могао да оде тако далеко да звезде, које је претходно увек могао да види, сада почињу да залазе. И, што даље иде према југу, то се звезде више померају према свом заласку.

Опет, исти тај човек би сада могао да види звезде које су претходно увек биле скривене од њега. Обратно би могло да се деси било коме ко би ишао од југа према северу. Узрок овога је једноставан, испупчење Земље. Опет, када би Земља била равна од истока према западу, звезде би излазиле у исто време за западњаке као и за источњаке, што се не дешава. Такође, када би Земља била равна од севера према југу, звезде које су некоме увек биле видљиве, биле би видљиве и даље где год да оде, што се не дешава. Али, она људима изгледа равна зато што је тако обимна (Tractatus 1:10).

Супротно томе, графикон испод показује да би на равној Земљи постојала запажања која су супротна ономе што заправо видимо. На пример, морепловци на северној хемисфери одавно знају да је угао Северњаче у односу на хоризонт једнак географској ширини. Међутим, на равној Земљи, угао никада не би могао да буде мање од 45 степени.

С друге стране, иако је Нови Зеланд у временској зони која је готово насупрот Јужној Африци (док је на Новом Зеланду дан, у Јужној Африци је ноћ) у обе земље могу да се виде иста сазвежђа сваке ноћи. У моделу равне Земље, Нови Зеланд и Јужна Африка су на готово дијаметрално супротним странама, тако да би изнад њих требало да се налазе различита сазвежђа.

Када запослени у америчком огранку CMI у Атланти посете своје колеге у Бризбејну, у Аустралији,¹⁰ и обрнуто, и посматрају звезде, морају да се нагну уназад да би им оне изгледале онако како су навикли. Атланта је приближно подједнако удаљена од екватора ка северу (33,7 степени) као и Бризбејн ка југу (27,4 степени). Због закривљења Земље, ако сте навикли да видите Месец, планете и звезде на један начин, све ће вам изгледати наопако на другој хемисфери. Зашто? Зато што када погледате „право горе“ на различитим местима ћете видети различите делове неба.

Добро познати пример је сазвежђе Ориона (Ловца). На јужној хемисфери, Орион изгледа као да стоји на својој глави, тако да се његово „раме“ (звезда Бетелгез) налази доле, а звезда Ригел, која је на дну његове тунике, налази се „горе“ и то је прва сјајна звезда која се појављује када ово сазвежђе излази на небу. Такође, у изворном сазвежђу, онако како су га видели антички Грци на северној хемисфери, звезде су осликавале Ориона који држи своје копље изнад главе, али на јужној хемисфери, копље изгледа као да копа нешто.

Сунце, Месец и планете се крећу линијом која се назива еклиптика. Али, еклиптика иде према југу на једној географској ширини на северној хемисфери, а према северу на истој географској ширини на јужној хемисфери. Зашто? Зато што је Земља сфера! Још један неугодан аспект живота на сфери је то да се Сунце након изласка на северној хемисфери помера дијагонално удесно, док се на јужној хемисфери помера дијагонално улево.

Звезде око небеских полова круже у супротним смеровима

Друга илустрација ове појаве је коришћење time-lapse фотографија, при чему се види да звезде на северној хемисфери круже супротно од смера казаљке на сату око Северњаче (или прецизније, око северног небеског пола). На јужној хемисфери изгледа као да звезде круже у смеру казаљке на сату око јужног небеског пола. Погледати time-lapse снимке испод (лево: северна хемисфера; десно: јужна хемисфера).

Кад већ говоримо о кружењу, тропски циклони или урагани дувају супротно од смера казаљке на сату на северној хемисфери, а у смеру казаљке на сату на јужној хемисфери, због Кориолисовог ефекта на сфери. Они би кружили у истом смеру када би Земља била диск који се окреће.

Различита брзина звезда на небесима

Из наше перспективе, гледано са Земље, наредне три тачке нису спорне:

1. Северњача се не помера. Она је преблизу оног што се назива Северни небески пол [изузимамо „прецесију равнодневица“ (прецесију осе) која има теоретски период од око 25.000 година].
2. Што идете даље од Северног небеског пола, то звезде морају визуелно да путују дуже сваког дана да би се вратиле на место одакле су кренуле. Звезде које су близу Северњаче праве мале кругове. Звезде које су удаљеније праве веће кругове.
3. Овакав тренд се наставља све док не досегнете звезде које круже изнад небеског екватора, што је тачка на којој се теорије равне Земље и Земље сфере разилазе.

Овде дефинишемо небески екватор као замишљену линију на небу у правцу исток-запад која се налази изнад некога на 0 степени географске ширине. Равноземљаши не верују да она заиста постоји, али ова дефиниција може да се примени на обе стране (према куглашком становишту она је велика кружница „небеске сфере“ у истој равни са екватором).

Досадашња расправа би могла да изгледа неправедно према равноземљашима са јужне хемисфере, тако да, ако хоћете, само обрните аргумент. Ово поставља један занимљив тест. Ако је Земља равна и ако звезде круже око Земље по небеском своду у облику куполе, привидна брзина звезда би требало да се повећава док не дођете до ивице, што је, претпостављамо, иза наводног „антарктичког леденог зида“. Као деца на вртешци, звезде близу центра ротације прелазе мања растојања по пуном кругу него звезде на ивици.

Међутим, ако је Земља сфера која се окреће, брзина звезда ће почети да опада након небеског екватора све док звезде не престану да се крећу на ономе што називамо Јужним небеским полом.

Са Северног и Јужног пола не можете, али са било које друге тачке на обе хемисфере можете да видите звезде са друге стране небеског екватора. Амерички огранак CMI има канцеларију у Атланти, у Џорџији, на 33,7 степени северне географске ширине. Ми можемо да видимо много звезда са друге стране небеског екватора. У ствари, звезде које видимо су управе оне које бисмо и очекивали да видимо са наше географске ширине на Земљи у облику сфере. Северњача је такође под тачним углом изнад хоризонта, имајући у виду наше место на сфери. Али, за сада можемо ове две тачке да оставимо по страни и да се фокусирамо само на привидну брзину звезда на ноћном небу. Звезде које прелазе небески екватор (а, можемо потпуно да видимо ⅔ тих звезда!) би требало да се крећу спорије по небу, и привидна брзина би требало да се смањује како гледамо ближе хоризонту.

CMI такође има канцеларију у Бризбејну, у Аустралији, на 27,5 степени јужне географске ширине, што значи да они могу да виде више звезда са северне хемисфере него што ми у Атланти можемо да видимо звезда са јужне хемисфере. Такође, имамо канцеларију у Окленду, на Новом Зеланду, на 36,8 степени, која готово да представља слику у огледалу у односу на канцеларију у Атланти. Ако Јужни небески пол постоји, наши запослени у Бризбејну и Окленду би требало да га виде, а за наше запослене у Бризбејну он би требало да се налази ближе према јужном хоризонту.

CMI такође има канцеларију у Сингапуру, на 1,4 степена северне географске ширине. Ово је право место за овај тест. Мораћемо да занемаримо чињеницу да звезде НЕ прате полукружну путању по небу као што би требало када би се налазиле на куполи и окретале се изнад диска. Уместо тога, у било које доба године било која звезда која је на истоку излази усправно, пролази изнад нас и опада право наниже, према тачки где поново пресеца хоризонт. У ствари, чињеница да звезде увек путују паралелно са небеским екватором директно оповргава равну Земљу. Ако оставимо и ово по страни, посматрач на екватору би требало да види да се најбрже крећу оне звезде које прате линију исток-запад када пролазе право изнад њега. Али, ако се налазе више према југу или више према северу у односу на екватор, звезде би требало да се крећу спорије. То се наставља до тачке када дрвеће, зграде или измаглица на хоризонту заклања поглед на звезде.

Пазите, обојица смо провели време на екватору (Џ. Сарфати у Сингапуру, а Р. Картер у Еквадору), на јужној хемисфери (Аустралија и Нови Зеланд), и на северној хемисфери (Европа, Северна Америка и Азија). Равноземљаши са ограниченим географским искуством, чувајте се!

Дакле, шта мислите: који модел одговара ономе што видимо?

1. Звезде које „прелазе“ екватор заиста праве мање кругове. То можете сами да видите без обзира где живите. Ми смо то видели својим очима. А, ви?
2. Јужни небески пол заиста постоји, погледајте снимке или time-lapse фотографије, или сами отпутујте јужно од екватора. Ми смо га видели.
3. Додајте и ове чињенице:
   1. a. Постоје два небеска пола, један на северу и један на југу.
   2. б. Висина Северног и Јужног небеског пола се тачно поклапа са вашом географском ширином.
   3. в. Сазвежђа која видите ноћу на небу се тачно поклапају са вашом географском ширином.
   4. г. Звезде које не можете да видите нису предалеко; Земља заклања поглед на њих.
   5. д. Звезде се не крећу по закривљеним путањама као што бисте очекивали ако би биле причвршћене на куполу која се окреће.
   6. ђ. У ствари, звезде увек прате путању која је паралелна са небеским екватором.

Зашто су све ове тачке тачне? Зато што је Земља сфера која се окреће!

Јужни пол који недостаје

Додатни проблем лежи у тврдњама савремених равноземљаша да је Земља окружена огромним антарктичким прстеном, „који је на југу“ одакле год да се крене. А, шта да радимо са поларном станицом Амундсен-Скот на Јужном полу? Њу су изградиле САД, и у њој је људска посада присутна током целе године. На равној Земљи не постоји Јужни пол.

Пловидба око кугле

Иако је мит да је Колумбо био једини куглаш у своје време, он је (наравно, као и свако други) схватао да ако пловите довољно далеко на запад доћи ћете на место одакле сте кренули (заобилазећи копно на путу). Заправо, то је било добро познато бар један век пре њега у роману Путовања сера Џона Мандевила (The Travels of Sir John Mandeville). Једна од прича укључује такво путовање, а аутор је очекивао од својих читалаца да знају да је Земља сфера.

Често се сетим једне приче, коју сам чуо када сам био мали, о богаташу из наше земље који је некада давно отишао да обилази свет. Прошао је Индију и многа острва иза Индије, где постоји више од пет хиљада острва, и путовао је далеко морем и копном, опасујући куглу, тако да је на крају нашао острво на коме је чуо да се говори његов језик… Много се зачудио, пошто није разумео како је то могуће. Али, ја сам нагађао да је он путовао довољно далеко преко мора и копна, обилазећи Земљу, тако да је на крају дошао у своју земљу, и да је ишао још мало даље, дошао би до свог места.

Касније, експедиције Фердинанда Магелана¹¹ (1480–1521) и сера Френсиса Дрејка (1540–1596) су пловиле око Земље, као што је и брод HMS Beagle са младим Чарлсом Дарвином, као пратиоцем капетана Роберта Фицроја (Robert Fitz Roy) (побожног хришћанина, који је касније постао креациониста). Данас, наравно, постоје путнички авиони који то раде. Два члана одбора америчког огранка CMI су пилоти. Да ли и они лажу када кажу да су летели око Земље (да не говоримо о хиљадама њихових путника)?

Астронаути у свемиру

Међународна свемирска станица је до сада обишла око Земље више од 100.000 пута, носећи више од 220 астронаута у протеклих 15 година. Један астронаут, пуковник Џеф Вилијемс (Jeff Williams) недавно се вратио са свог четвртог путовања у свемир. Не само да је пуковник Вилијемс поставио рекорд у укупном броју проведених дана у свемиру (534 дана), већ је он и отворени хришћанин!¹² Он и други астронаути су снимили хиљаде фотографија и стотине сати видео материјала Земље из свемира, од којих су многи доступни на интернету. Можете да их спојите како бисте добили снимак целе Земље, и јасно је да је она сфера. Нико од ових научника и астронаута не лаже!

Земљотреси и сеизмички таласи

Извор: sbesson, Wikipedia.

Земљотреси су често веома силовити догађаји, а њихови таласи могу да пређу огромна растојања. Геофизичари су много научили о Земљи из таквих сеизмичких таласа, који се крећу брзинама које су добро познате. За нас су најважније две главне категорије: запремински и површински таласи. Први пролазе кроз Земљу, док други остају близу површине.

Као што се и очекује, ако су таласи довољно снажни да их забележи сеизмограф на великој удаљености од места земљотреса, запремински талас ће стићи много раније у односу на површински талас, иако чак и површински таласи снажних земљотреса могу да обиђу цео свет неколико пута. Разлог за то је једноставан: запремински таласи прелазе краће растојање.

Али, суштина је у овоме: На кугли, разлика између растојања на површини и растојања кроз Земљу се повећава што се тачке више међусобно удаљавају. То је зато што растојање кроз Земљу представља тетиву круга, док површина представља лук (погледати графикон). На равној Земљи не би постојала разлика код плитких земљотреса и готово не би постојала код дубоких земљотреса (растојање до детектора може да се третира као хипотенуза веома равног правоугаоног (или правог) троугла).

Ово поставља још један тест за модел равне Земље. У оба модела, када се детектор налази близу извора земљотреса, запремински и површински таласи стижу заједно. Ако се детектор налази далеко, површински таласи стижу касније. Површински таласи се крећу брзином која износи 90% брзине запреминских таласа, али ако је Земља равна они ће увек стизати одмах иза запреминских и увек са односом од 1 према 0,9 без обзира колико далеко се налази детектор. Међутим, ако је Земља сфера, запремински таласи ће стизати сразмерно брже од површинских како се повећава растојање између земљотреса и детектора. Најбољи тест би био када би се детектор налазио на тачки антипода у односу на фокус (хипоцентар) земљотреса, зато што би се запремински таласи по дефиницији кретали по пречнику Земље, док би површински таласи морали да пређу растојање које износи π/2 пута износ пречника, што је за 57% веће растојање.

Извор: Vanessa Ezekowitz, Wikipedia.

Сеизмолози бележе земљотресе по целом свету од последње деценије 19. века, и наравно, њихови резултати су сагласни са обликом кугле. Поново, ова информација је била позната давно пре оснивања NASA. Једноставна је чињеница да запремински таласи стижу пре површинских, и да се та разлика мења у зависности од удаљености од епицентра. То може да буде тачно само ако су растојања сразмерно различита, тј. ако Земља није равна.

Други тест укључује само површинске таласе. Ако имате низ детектора на различитим тачкама на Земљи, можете да измерите колико времена је потребно да површински таласи пређу од једне тачке до друге. На равноземљашкој карти, Аустралија и Јужна Америка се налазе на супротним странама. Али, време које је потребно да површински таласи путују између њих је сразмерно много мањем растојању. У ствари, ако укрстите резултате мерења времена између хиљада сеизмолошких станица које се налазе по целом свету, након што урачунате разна ситна одступања, подаци имају смисла само када се пројектују на површину сфере.

С друге стране, различите врсте запреминских таласа могу чак да нам кажу нешто о унутрашњости Земље. Примарни (p) таласи (који се тако називају зато што први стижу) су компресиони или уздужни таласи, у основи звучни таласи. Секундарни (s) таласи су таласи смицања или попречни таласи. Примарни таласи могу да пролазе и кроз стене и кроз течности, али секундарни таласи не могу да прођу кроз течности. Сеизмолози су брзо схватили да постоји „зона сенке“ за секундарне таласе – не можемо да забележимо ниједан помоћу сеизмометра који се налази на више од 104 степена од земљотреса. Због тога су закључили да дубоко унутар Земље мора да постоји течно језгро на око 2.890 km дубине. А, пошто је Земља сфера, језгро такође мора да буде сфера са мањим полупречником (3.480 km) од полупречника Земље. Зона сенке земљотреса не може да се објасни на равној Земљи, чак и са дубоким течним слојем дубоко испод површине. Ова зона сенке постоји на одређеном површинском растојању од земљотреса (што износи око 12.000 km или око 7.200 миља) у свим смеровима, без обзира на то где се земљотрес догодио. То значи да Земља има једнообразни облик без ивица, тј. облик сфере.

Такође, границе између различитих слојева могу да узрокују делимично одбијање таласа, а ако талас може да се пренесе у следећи слој, може да се догоди преламање. Ове врсте таласа се крећу по благом закривљењу, које је изазвано преламањем, пошто Земља мења густину на различитим дубинама. Из истог разлога не можете да чујете млаз ракете када она пређе одређено растојање – звучни таласи се савијају пошто пролазе кроз површински слој ваздуха који се хлади са повећањем висине. То значи да, такође, постоји зона сенке и за примарне таласе,¹³ између 104 и 140 степени. Међутим, данска научница Инге Леман (Inge Lehmann) (1888–1993) је анализирала разорни земљотрес Марчисон (Murchison) који је 1929. године погодио Нови Зеланд (јачина је износила 7,3 степена Рихтерове скале, 17 људи је погинуло). Њу је изненадило да су примарни таласи били забележени у зони сенке, тако да је закључила да мора да постоји чврсто унутрашње језгро од кога се одбијају. Полупречник чврстог језгра је очигледно мањи од полупречника спољашњег језгра: око 1.220 km, што је око 70% Месечевог полупречника.¹⁴

Укратко, сеизмолози широм света су одавно показали да Земља мора да буде сфера – у ствари, сфера постављена у омотач у облику сфере, или сфера унутар сфера. Једноставно, не постоји други начин да ови подаци имају смисла.

Звучни таласи са Кракатауа

Сличан аргумент примењује се на тип таласа притиска са којим смо добро упознати, а то је звук. Звук путује кроз нашу атмосферу, и можемо да га детектујемо ушима или микрофонима. Међутим, обични звуци се брзо расипају. Ипак, када се догодила ерупција вулкана Кракатау, експлозија је била тако гласна да је могла да се чује широм света. Заиста, на британском броду Норам Касл (Norham Castle), који је од места експлозије био удаљен 65 km, половини чланова посаде су попуцале бубне опне. Барометар на фабрици плина у Батавији (данашња Џакарта), на удаљености од 160 km од Кракатауа, измерио је 172 децибела. То је преко 100 пута снажније него када стојите поред мотора млазног авиона пре полетања што износи „само“ 150 децибела (децибел је логаритамска скала, тако да је звук који је за 10 децибела виши 10 пута снажнији, али га перципирамо као само два пута гласнији).

До тог тренутка метеоролошке станице широм света су имале барометре и мериле су скокове притиска. И, наравно, они су били у складу са растојањима на сфери. Имајући у виду познати облик Земље, очекивали бисмо да се ударни талас рашири од места експлозије и да настави да се шири према споља све док не досегне четвртину свог пута око Земље тј. „екватор“ гледано из перспективе тачке на којој се налазио Кракатау. Након тога, звучни таласи би се приближавали све док се не споје на антиподу у односу на Кракатау тј. у тачки која се налази насупрот њему (у Колумбији). Одатле би се поново раширили. За пуни круг је потребно 34 сата. Ипак, њих су бележили у току пет дана. Дакле, звучни таласи су обишли свет 3–4 пута пре него што су се расули, а већина барометара је забележила седам врхунаца, јер су бележили таласе из оба смера. У једном чланку пише:

Шест сати и 47 минута након експлозије Кракатауа, у Калкути је забележен скок ваздушног притиска. У року од 8 сати, пулс је досегао Маурицијус на западу и Мелбурн и Сиднеј на истоку. У року од 12 сати, пулс је уочен у Санкт Петерсбургу, а затим у Бечу, Риму, Паризу, Берлину и Минхену. У року од 18 сати, пулс је досегао Њујорк, Вашингтон и Торонто. Запањујуће је да је у току 5 дана након експлозије на метеоролошким станицама у 50 градова широм планете уочен овај скок притиска без преседана, који се понављао као по сатници, приближно на свака 34 сата.¹⁵

Ова опажања се савршено објашњавају очекиваним путањама звука у атмосфери која окружује куглу. Равна Земља не би имала одговарајућа растојања, нити прихватљив начин да објасни 34-часовну кружну путању независно од смера кретања. Модел равне Земље уопште не може да објасни поновљена бележења (чак ни одбијање звука од наводног леденог зида око Антарктика не би објаснило редослед бележења). (Захваљујемо Филипу Белу (Philip Bell) на овом одељку.)

Проверите сами

Ипак, не морате нама да верујете. Ви, који живите углавном на северној хемисфери, и заведени сте снимцима о равној Земљи, нађите на друштвеним мрежама особе које тврде да живе на јужној хемисфери и закажите видео конференцију са њима (користећи нпр. скајп). Питајте их колико је сати, тражите од њих да усмере камеру напоље, питајте које звезде могу да се виде, питајте их где је Месец и која је Месечева мена. Ово је једноставан експеримент који може свако да обави са својим пријатељима преко интернета. Да би било забавније, у току истог дана или ноћи интервјуишите више људи са различитих места на свету. Осим ако вас сви они не лажу независно једни од других, то ће вам показати да је Земља кугла.

Различите звезде су јасан доказ да је Земља закривљена у правцу север-југ. Када комбинујемо ове две категорије, имамо доказе да је Земља закривљена и у правцу исток-запад и у правцу север-југ. На ком геометријском телу је то могуће, и које тело оставља сенку у облику круга на Месецу када се та сенка посматра са било ког дела Земље? Наравно, сфера.

Зашто Земља изгледа равно када се површно посматра?

Објашњење је једноставно: ако посматрамо мали део кружнице, он изгледа као права линија. Други правац размишљања је следећи: што је круг већи, то је закривљење мање. Једна добро позната илустрација долази од несрећних излетника који су изгубили оријентацију и лутали у једном кругу. Они мисле да иду право напред, али у стварности они праве мала скретања. То мало закривљење се стално повећава, тако да се на крају направи пун круг. Земља је огромна у поређењу са структурама које се на њој налазе, тако да је закривљеност мала. Али, ипак постоји!

Земља може да изгледа као да је равна само на малим површинама. Можете да направите добру карту једне области са површином од неколико квадратних километара без бојазни од искривљења на ивицама. Али, од настанка картографије, картографи се боре са тим како да на карти уцртају континенте без значајних искривљења копнене масе која се налази на великим географским ширинама, као што су Гренланд и Антарктик.

Колико закривљења би требало да видимо?

Једна од уобичајених равноземљашких мантри гласи: ПОКАЖИТЕ НАМ ЗАКРИВЉЕЊЕ!

Credit: sbesson, Wikipedia

Али, такви захтеви одбијају да размотре чак и најједноставнију геометрију стандардног модела округле Земље, у коме је полупречник Земље МНОГО већи од растојања о којима они говоре, нпр. неколико метара или километара. Када се то уради, колико закривљење бисмо очекивали да видимо? Ево једноставног места да то сами урадите: Online calculators: Circular segment.

Сада унесите дужину полупречника Земље у складу са моделом округле Земље: 6.371.000 (у метрима, да би било усклађено са осталим подацима). Сада унесите дужину лука од 500 (нпр. такође у метрима). Видећете да је висина тетиве, тј. разлика у висини између средине и крајева приближно 5 милиметара. То би било тешко уочити на таквом растојању.

Ако унесете 5.000 m (5 km), висина тетиве постаје приближно 0,5 m. И даље је прилично тешко да се уочи одступање од равног изгледа на таквом растојању – иако можете да га видите уколико имате референтну тачку која је практично потпуно хоризонтална, нпр. коришћењем либеле (васер ваге).

Затим унесите 50.000 m (50 km): сада је разлика између највише и најниже тачке закривљења 49 m. На толиком растојању то је тешко уочити само гледањем преко површине. Али, у већини случајева, кад се гледа са једне стране закривљења на другу, требало би да се уочи да је већи део дна одсечен. Зато можете да очекујете да видите врхове брда, али не и плажу, иако је ближа, и да уочите бродове са „трупом доле“, који су морепловцима познати већ вековима (прочитајте одељак изнад: Ствари нестају иза хоризонта).

Равноземљаши би иначе заиста требало да покушају да разумеју колико је полупречник округле Земље већи од растојања о којима они причају.

Такође, ако одете на неко баш равно место, као што је нпр. Хеј (Hay), у Аустралији, једно од најравнијих места на Земљи и окренете се укруг, хоризонт ће изгледати готово савршено раван. Зашто? Зато што стојите на сфери и можете да видите само мали део сфере. Ако узмете округлу воћку (нпр. поморанџу) и по тангенти одсечете мали део ивице, добићете добар приказ онога што видите када стојите на Земљи – и парче ће бити готово савршени круг.

Расправа (главни проблеми са равном Земљом)

Ако је Земља равна, не можемо да користимо физику да бисмо објаснили како ствари у вези са њом функционишу. У суштини, свемир постаје магично место на коме се ствари дешавају на начин који пркоси објашњењима. Морали бисмо да се вратимо вековима уназад и одбацимо готово све што смо научили о физици. То укључује и велика открића сера Исака Њутна (који нам је дао три закона кретања и теорију гравитације), Јохана Кеплера (који нам је дао три закона кретања планета), као и радове и открића многих других научника који верују Библији.

Шта да радимо са др Марком Харвудом (Mark Harwood), који се пензионисао након дуге каријере у индустрији свемирских истраживања, и који се специјализовао за дизајнирање геостационарних сателита? Ови сателити изгледају као да су непомични на небу, али они, у ствари, круже око Земље брзином од 3 километра у секунди како би пратили окретање Земље. Овај принцип функционише зато што је Земља сфера. Да је Земља равна, геостационарни сателити би или пали на Земљу у случају да се не крећу или би одлетели у свемир у случају да се крећу. А, како да објаснимо рад др Џона Харнета (John Hartnett), чији су криогенски сатови од сафирних кристала генерисали најпрецизније микроталасне сигнале на Земљи, и који је користио и GPS сателите и геостационарне сателите да пренесе сигнале времена и фреквенције између градова?.

Равноземљаштво такође оспорава готово све велике хришћанске вође из прошлости и садашњости који тврде да је Земља сфера. Равноземљаши би требало да се запитају зашто уместо тога верују снимцима осведочених непријатеља Јеванђеља као што је Дубеј.

Приметили смо, са мало ироније, да савремене бесмислице о „лажирању слетања на Месец“ иду заједно са равноземљаштвом (и геоцентризмом, али то је друга прича). Те 1969. године, иако је постојала одговарајућа ракетна технологија која је могла да нас одведе на Месец, видео технологија је била потпуно неспособна да то лажира.¹⁷ Ипак, постоје људи који верују да је лажирање некако успело. С друге стране, они потпуно занемарују чињеницу да видео технологија из 2016. године лако може да лажира равну Земљу! Такође, један од главних аргумената против слетања на Месец је то што се Месец налази предалеко (384.399 km) да би ракете могле да стигну до њега. Али, према савременим моделима равне Земље, Сунце и Месец се налазе на само око 4.500 km удаљености од Земље, тако да они руше сопствени аргумент.

Јасно је да интернет лако радикализује људе. Постало је веома лако некоме представити низ ствари које су очигледно тачне и помешати са тим нешто нетачно. Полстерс (лик из британске хумористичке серије) је одавно схватио да ако можете да наведете некога да потврдно одговори на низ питања, највероватније ће одговорити са „да“ на оно питање које заиста желите да поставите.¹⁸ У данашњем свету је лако пронаћи некога ко покушава да одбрани било који став који можете да замислите. Неки од њих изгледају као прави професионалци и чак наводе занимљиве и често тачне чињенице (помешане са заблудама). Али, понекад аргументи изгледају веома сложено и не можете у потпуности да схватите шта неко говори. Због тога говорник може да изгледа веома паметно за неког ко није упућен, али лукаве презентације које су на ивици разумљивог у ствари отежавају промишљање у вези са представљеном темом.

Питали смо се шта подстиче људе да крену тим путем. Неки су обманути варљивом природом изнетих „чињеница“. Неки имају завереничке идеје да је „наука“ исто што и еволуција, па због тога морају да одбаце науку. Неки имају лажно побожна схватања да ће одбацивањем науке, и прихватањем оног за шта мисле да је „јасно“ учење Библије, постати више свети. Видели смо неке од њих током нашег оповргавања геоцентризма. То се догађа зато што неки људи верују да ће их Бог више благословити ако буду пригрлили сулуде идеје, чак и када се те идеје супротстављају и Библији и здравом разуму.

Постоји једна трагична мана у људској психологији. Она је повезана са проблемом који људи имају када се суоче са чињеницама које су супротне њиховим уверењима. Људи не мењају своје мишљење као што мењају чарапе, већ им је потребно дуго времена да би прихватили другачије схватање. Зашто? Зато што морају да размисле о великом броју различитих ствари. У случају равне Земље, људи су били изложени дуготрајном погрешном расуђивању, тако да је потребно неко време да би се „преумили“. Имајући то на уму, охрабрујемо људе да ставе прст на чело и озбиљно размотре шта Библија и наука имају да кажу.

Вероватно бисте могли да смислите неколико доказа које би могли да подрже било коју теорију, и то је једна од тешкоћа са којом се ми као људи суочавамо. Међутим, ниједна количина доказа није довољна да нешто докаже. Уместо тога, у науци је све засновано на оповргавању. Као што је Алберт Ајнштајн једном рекао: „Ниједан број експеримената никада не може да докаже да сам у праву, али само један експеримент може да докаже да грешим.“ На сваки доказ, за који се чини да указује на равну Земљу (а, заиста их нема много), долази много више доказа који показују да то не може да буде тачно. Да ли покушавате да схватите да ли је Земља кугла или равна? Охрабрујемо вас да мислите о стварима које могу да оповргну те идеје. На пример, покушајте да смислите нешто што оповргава да је Земља сфера (ако можете!).

Кад би Земља била равна, морало би да се одбаци обиље јасних доказа који се могу посматрати. Почевши од Земљине сенке на Месецу, па до чињенице да људи на северној и јужној хемисфери виде различите звезде – ништа од наведеног не би могло да буде тачно. Морате да одбаците експерименталну науку и готово сву физику која постоји вековима уназад. Морате да одбаците хришћанску ученост од њених почетака. Морате да одбаците сведочанства хиљада научника, као и лична запажања милијарди људи који живе на другој страни света у односу на вас.

Ништа, што утврдимо науком, не супротставља се Писму. И, не само то, Писмо не учи да је Земља равна, као што није учио ниједан озбиљан хришћански учењак у целокупној хришћанској ери. Писали смо о томе неколико пута (погледати повезане чланке испод), указујући не само на то колико је јасно да је Земља кугла, него и да бар у последњих 2000 година ниједан учењак са иоле угледа није веровао да је Земља равна. Ипак, питања настављају да стижу, и то све чешће, са различитих крајева, тако да је било потребно да их овде размотримо.

Главне тачке које се могу лако разумети

• Ми из CMI – и ти, читаоче – требало би да будемо пре свега за Библију, а не по правилу против естаблишмента. Естаблишменту би требало да се супротстављамо само када он противречи Библији.

  • Последично, питање стварање или еволуција се тиче историјске науке, док облик Земље спада у оперативну науку, коју CMI потврђује.
• Библија не учи да је Земља равна. Атеисти и њихови компромитовани црквењачки савезници тврде како Библија учи да је Земља равна, али у стварности, неки стихови Библије указују на куглу, а други стихови уопште не уче ништа о облику Земље.
• Упркос широко раширеном миту о Колумбу против равноземљаша, готово сви теолози и мислиоци, који су се током црквене историје бавили обликом Земље, потврдили су да она има облик сфере. Они, очигледно, нису схватали Библију као књигу о равној Земљи. Дакле, равноземљаштво је теолошка новотарија, насупрот готово универзалном црквеном учењу. Стога није изненађење да су главне особе које праве снимке о равној Земљи антихришћани.

• Ствари заиста нестају део по део на хоризонту пошто су скривене испупчењем Земље. Морепловци су вековима користили израз труп доле. Није било случајно то што су њихови посматрачи били високо на јарболу да би могли да виде даље иза закривљења Земље, и они су добро знали да се прво виде брда, па онда плаже.

  • Равноземљашки пропагандисти често показују фотографије ствари које би требало да се налазе иза хоризонта. Међутим, то су ретке прилике када велика, хладна водена површина по топлом дану прави слој температурне инверзије који закривљује светлост око закривљења воде, стварајући „горњи мираж“. Снимци исте сцене (које равноземљаши неће да прикажу) показују много кретања и изобличења по миражу. А најчешће, чак и по најведријем дану, нећете видети ове предмете који се налазе иза хоризонта.

• Свако ко користи телефон или скајп за међународне разговоре зна за проблем различитих временских зона. На кугли то лако може да се разуме: Сунце обасјава неке делове Земље стварајући обданицу, док је друга страна кугле заклоњена од Сунца тако да је у мраку.

  • Исус је потврдио постојање различитих временских зона када је рекао да ће његов повратак да буде тренутан, али неки људи ће спавати по ноћи, други ће радити рано ујутру, док ће код других бити после подне.

  • Савремени равноземљаши покушавају да се извуку из овога тврдећи да Сунце кружи изнад Земље у облику диска на висини од око 4.500 km, али:

    • Они морају да напусте било какву претензију да тумаче Библију дословно, зато што се у њој налазе многобројни стихови који говоре о томе да Сунце излази и залази. Геокинетички модел кугле може да потврди да Сунце излази и залази у референтном систему Земље.
    • Они морају да занемаре једноставна посматрања: привидна величина Сунца је готово константна, Сунце се не смањује како се удаљава; и може да се види како Сунце нестаје део по део изнад хоризонта, као што нестају и бродови.

• На северној и јужној хемисфери постоје различита сазвежђа. На равној Земљи не постоји разлог због ког сви становници јужне хемисфере не би видели Северњачу, али на кугли, Земља заклања поглед! Исто тако, већина становника северне хемисфере не може да види Јужни крст, који се налази на заставама неколико држава на југу.

  • Такође, становници северне хемисфере запажају да звезде на северу привидно круже око Северног небеског пола у смеру супротном од казаљке на сату, док становници јужне хемисфере виде различита сазвежђа како круже око Јужног небеског пола у смеру казаљке на сату. Модел равне Земље, са Северним полом у центру уопште нема Јужни небески пол!

Закључак

Све главне креационистичке организације одбацују идеју о равној Земљи, и увек су је одбацивале. Ми се залажемо за добру егзактну науку. У науци не одлучује већина (иначе бисмо и даље веровали у флогистон!), али мора да се пази када се доноси одлука о одбацивању уобичајених научних ставова.

CMI у потпуности одбацује теорију еволуције, али то смо учинили након пажљивог проучавања и библијских и научних извештаја. Нисмо то олако урадили. Након критичког преиспитивања оног што можемо да научимо кроз егзактну науку и поређења са историјском филозофијом званом еволуција, има превише доказа који упућују да треба одбацити еволуцију и прихватити библијско стварање. У овом случају, сферичност Земље је један од најједноставнијих аспеката егзактне науке који се могу пожелети.